Изложбом „Култура памћења: Фотографије – злочиначка акција ’Олуја’“, на платоу на Тргу републике испред свечаног улаза у Градску кућу, обраћањима градоначелника Суботице Стевана Бакића, председника Савеза српских удружења Севернобачког округа, Мирослава Карана, управнице суботичког огранка Фондације „Светозар Милетић“ из Новог Сада, Љубице Бертовић, и историчара Петра Ђурђева, у оквиру трибине одржане у Великој већници Градске куће синоћ је у Суботици обележена 31. годишњица страдања српског народа у злочиначкој акцији „Олуја“.
Уз истицање да је данашњи дан тежак за сваког Србина, градоначелник Бакић је рекао да обележавамо годишњицу од злочиначке операције „Олуја“ коју су у лето 1995. године спровеле хрватске војне и цивилне власти над српским живљем у Републици Хрватској, протеравши га из северне Далмације, Лике, са Баније и Кордуна.
„Данас обележавамо дан када су хиљаде људи из својих домова кренули путем без повратка. Дан када су куће остале празне, када су породице отргнуте од својих кандила, огњишта, од својих постеља, својих трпеза, од својих друмова и својих њива. Протерано је око 250.000 Срба. Око 2.500 људи је убијено, за још толико се трага, а уништено је скоро 25.000 њихових кућа, погинуло је и нестало 2.313 људи зато што су Срби, 726 војника није се вратило својим мајкама и очевима. ’Олуја’ није само датум – ’Олуја’ су страдали, прогнани, мучени са својим именима и презименима, ’Олуја’ су њихове судбине. То су старице које нису успеле да понесу слике унучади. То су деца која су одрасла далеко од својих колевки. То су очеви који и данас гледају у правцу где им је остала стока”, рекао је Бакић.
И док данас обележавамо наше велико страдање, највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, злочин без казне суседна држава слави као своју највећу победу, подсетио је он и додао да се у Хрватској 5. август слави као Дан победе.
„Замислите оне који славе сузе страдалника у ‘Олуји’… Замислите славље због протеривања, паљења кућа, убијања хиљада људи од који су већина били цивили“, казао је Бакић.
Нагласио је да сваке године, не само на овом месту, него на сваком месту у Србији изнова тражимо снагу да разумемо оно што се десило нашем народу, не само у „Олуји“, него и много пута у прошлом веку, када смо остали преполовљени после Првог великог рата, када смо терани у Јасеновац, Градишку, Паг и друге логоре, па чак и логоре за децу…и то од исте руке.
„Највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата, гнусни чин иживљавања над немоћним и голоруким народом, злочин над цивилима и децом, неко слави као своју највећу победу. Када славе ‘Олују’, када славе туђе жртве и сопствене грехе и то стојећи пред химном, треба да се сете да стоје пред химном коју је написао Србин чији је гроб у Новом Саду“, истакао је Бакић.
Навео је да сведочење једне старице, које је забележио официр италијанске војске Салваторе Лои у својој књизи, дословце каже да су „Хрвати силовали скоро све жене, удате или неудате, старе или младе. Децу су стављали на муке, грабили све што је било од вредности и трпали плен у камионе. Оно што би остало, уништавали су а затим би све од реда поубијали. Усташе су пронашле једну игру која се састојала у томе да истим пуцњем из пушке убију и мајку и дете које се грчевито ње држало. Децу су вешали, черечили, разбијали им главу ударајући их кундаком, или бацајући их на земљу; на крају су све спалили.“
„Имамо ли право да ово заборавимо? Немамо! Можемо ли ово да испричамо својој деци? Морамо!“, подвукао је градоначелник Бакић.
Истакао је да је велики Јован Дучић написао једну од најпознатијих патриотских песама за време повлачења српске војске преко Албаније, под називом „Сину тисућљетне културе“, у којој Дучић сину поручује: ти ниси обичан дечак, ти си наследник једне велике, старе културе.
„Ова песма није само завет оца сину – да чува име, веру и достојанство, ово је јасна порука: пали смо, али нисмо поражени! Порука сину је у ствари порука целом поколењу: чак и ако изгубимо све, не смемо изгубити себе! Завршни стихови су заклетва: ‘И ако ти отму све, ти остани човек, и ако ти отму име, ти га опет стекни’. То је управо оно што се у Крајини догодило. Дошли су без ничега, али са достојанством. Хиљаде очева у Крајини морали су да оставе огњишта стара вековима и дошли су овде без куће, али нису дошли без имена. Дошли су без њиве, али са песмом и обичајима. Дошли су без одеће, али са децом”, казао је Бакић.
Дучић нас подсећа да култура не живи у зиду, већ у човеку, рекао је он и додао да „док год има нас који памтимо – та култура живи“.
„Браћо и сестре, старци који су на приколици од трактора – држећи у крилу икону и врећу кромпира, јер ништа више нису понели – гледали како иза њих куља дим, а њихове куће горе, нису се тамо вратили, Али унуци су запамтили. И ту су, данас седе са нама. То је та ‘култура’ о којој говори Дучић. То је та крушка што је остала у дворишту, то је икона, то је недогорела свећа, то је извор где си се са дедом напио воде, то је гробље где су ти сви остали, ако су гробови још неоштећени. Дучић је рекао: ‘Не дај да ти отму име’. Покушали су. Мењали су називе села. Рушили крстове. Али нису могли да нам отму славу. Ни песму. Ни то како се крстимо. У неколико дана нестао је један читав свет – векови српског трајања, цркве, манастири, гробови и породична сећања. Затирање трагова једног народа које представља највећу цивилизацијску срамоту”, казао је Бакић.
Подсетио је да је патријарх српски Павле више пута говорио о страдању цивила и неправди, наглашавајући и дубину трагедије и потребу за истином: „Неправда према људима који су вековима живели на својим огњиштима не може бити темељ никаквог трајног мира. Људска суза и невино проливена крв имају своју тежину коју историја не заборавља.”
„Око четврт милиона наших сународника из некадашње Републике Српске Крајине, они који су имали срећу да преживе голготу тог кобног августа 1995. године, на крају су завршили у окриљу Републике Српске и мајке Србије. Србија је мајка свакоме од њих. Данас овде, у нашој Суботици, на простору где вековима упућени једни на друге и другачије, заједно живимо, и међусобно се обогаћујемо, уз све неспоразуме и сукобе, спремни смо да изнова тражимо начине да заједно градимо будућност“, подвукао је Бакић.
Наш народ је, подсетио је, толико пута кроз страдање и жртве освајао тренутке слободе и васкрсења.
„Као хришћани, имамо наду да је коначна правда Божја, јер правда људска је изостала. И у прошлости, али и данас. Правда Божја обасјаће кад-тад и наш народ на Косову и Метохији, и Газиводе, и Бабин Мост, и Дечане и Девич, и све манастире које покушавају да нам отму и да затру све што је српско. Никада се као данас није прекрајала историја!. Нека ова годишњица буде опомена и завет. Опомена да не дозволимо да нам се овакве трагедије више дешавају, а завет да чувамо људско достојанство, да тражимо истину и правду, и да никад не заборавимо“, нагласио је Бакић.
Он је своје обраћање завршио поруком коју је упутио нашим потомцима.
„Драга омладино, млади Срби, и ви што нисте Срби али волите земљу у којој живите, сваки заборав нас поништава и одузима нам право на сутра! Не дајте да се заборави ни Јадовно, ни Јастребарско, Глина, Јасеновац, Петровачка цеста, ни Братунац, ни Старо Грацко, ни Бањска, ни Призрен, ни Вучитрн, ни Србица, а још мање Газиместан! Не заборавите страдања ваших предака, јер да није било њих – не би било ни вас! Нека је вечна слава српским мученицима који су страдали у ‘Олуји’ и у свим погромима, њиховим се страдањима клањамо! Србија памти. Живела Србија!“, поручио је градоначелник Стеван Бакић.
Гост трибине, историчар Петар Ђурђев, изјавио је уочи почетка трибине да је захвалан организаторима овог догађаја, Фондацији „Светозар Милетић“ и Савезу српских удружења Севернобачког округа, што су га позвали да данас прозбори о тој важној страници историје и страдању српског народа на простору данашње Хрватске.
„Имам изузетно велику и тешку обавезу да кроз историјска документа, анализе и синтезе објасним генезу тог зла које је почело у 19. веку, а на крају се појавило у тим страшним августовским данима 1995. године. Циљ овог предавања јесте да да дужно поштовање жртвама, да јасно утврди ко су злочинци и да објасни генезу овог масовног злочина који се догодио“, рекао је Ђурђев.
Мирослав Каран је изјавио како се данас не сећамо само бројева, да се сећамо људи, очева, мајки, бака и ђедова који су са својим најмлађима у наручју и на тракторској приколици кренули на пут у непознато, не знајући где ће дочекати сутра.
„Зато можемо и морамо учинити оно што је наша света обавеза – да их никада не заборавимо. Савез српских удружења Севернобачког округа управо зато постоји. Да чува наше наслеђе, нашу традицију, наш језик, наше обичаје и, изнад свега, културу сећања. Јер народ који заборави своје страдалнике, полако заборавља и себе“, истакао је Каран.
Љубица Бертовић је изјавила да је ове године новина у обележавању годишњице страдања српског народа у злочиначкој акцији „Олуја“ мултимедијални перформанс којим је Фондација „Светозар Милетић“ желела да приближи дешавања из 1995. године управо млађој популацији користећи вештачку интелигенцију помоћу које је оживела слике из колоне, монтирала их у кратки видео филм и путем пројектора приказала на зиду Народног позоришта.
„Исти филм суграђанима је био доступан и путем билборда на централним градским раскрсницама. Овај несвакидашњи приступ наишао је на позитивне оцене код суграђана који су застајали и са пажњом посматрали мултимедијални перформанс“, нагласила је Љубица Бертовић.
мммммм
